Život sa dosadnim virusnim bradavicama – Kako ih se najbezbolnije rešiti

Različite promene na koži mogu negativno uticati na naše samopuzdanje i narušiti nam kvalitet života, naročito ako se nalaze na vidljivim mestima. Neka stanja su lako rešiva, a neka zahtevaju konsultaciju i učešće stručnog lica, kako problem ne bi postao još veći.

Virusne bradavice mogu da predstavljaju izazov jer, iako benigne, one su autoinokulabilne, što znači da se prenose sa jednog mesta na koži na drugo. Osim toga, sve su zarazne i relativno lako ih možemo preneti drugim ljudima. Uzimajući sve u obzir, iako ne predstavljaju značajan zdravstveni problem, virusne bradavice treba što pre ukloniti kako bi se sprečilo njihovo širenje.

Šta su bradavice i zašto se javljaju?

Bradavice su benigne kožne promene koje nastaju kao posledica delovanja humanog papiloma virusa koji izaziva promene na ćelijama i hiperplaziju epitela. Postoji više od 60 tipova HPV virusa i određeni sojevi izazivaju promene na koži, a drugi na sluzokoži.

Dešava se i da spontano nestanu, iako imunološki mehanizam koji dovodi do njihovog povlačenja nije poznat, stoga se većina ljudi ne oslanja na njihovo dugotrajno odsustvo. Sa druge strane, osobe čije je imunološki odgovor kompromitovan, podložnije su nastanku generalizovanih promena na koži uzrokovanih HPV-om.

Bradavice mogu da predstavljaju pojedinačne promene na koži ili sluzokoži, ali je češći slučaj da ih ima više na jednom mestu. Mogu da se jave svuda na telu, a najčešće na prstima, mahom uz nokat i na nadlanicama i stopalima ili tabanima. Godine i pol pacijenta nemaju veze sa nastankom, jer se javljaju i kod dece i kod odraslih.

Kod dece su najčešća na licu i šakama, kod muškaraca na vratu, a kod žena na donjim ekstremitetima. Uzimajući u obzir da se virusne bradavice lako šire po čitavom telu, preko kontakta rukama i odećom, uvek je preporučljivo što hitnije uklanjanje.

Kako ukloniti bradavice?

Lečenje i metoda izbora za eliminaciju zavise od mnogo faktora koji se moraju uzeti u obzir prilikom donošenja odluke. Zavise od vrste bradavica, mesta na kom se nalaze, njihovog trajanja, godina bolesnika i od toga da li su i koliko rezistentne na određene oblike terapije. U zavisnosti od tipa bradavica i težine stanja, posavetujte se sa stručnjakom koji će vam preporučiti bezbolno skidanje bradavica kako se ovaj neprijatan problem ne bi više ponavljao.

U velikom broju slučajeva, većina bradavica se spontano povuče nakon nekoliko godina. Međutim, kod skoro polovine pogođenih, ponovo će se javiti na istim mestima ili preneti na nova mesta na koži. Postoje različite metode za uklanjanje bradavica, poput krioterapije, odnosno zaleđivanja tečnim azotom, ali je uglavnom potrebno ponoviti postupak nekoliko puta.

Elektrokoagulacija i ekskohleacija su delotvorne, ali mogu da ostavite ožiljke, dok premazivanje 40%-tnom salicilnom kiselinom ili premazivanje kolodijem mogu da izazovu crvenilo i ljuštenje. Stoga ne čudi što se veliki broj ljudi odlučuje za terapiju radiotalasima jer je procenat uspešnosti visok, terapija neinvanzivna, a rezultati sigurni i dugotrajni.

uklanjanje-bradavica

Koje vrste bradavica postoje?

Sa više od 60 uzročnika, postoji i nekoliko vrsta bradavica koje se različito tretiraju. Mogu se javiti gotovo svuda na licu i telu i često uzrokuju kako estetske, tako i funkcionalne probleme. Končaste bradavice se javljaju oko očiju, usta i na vratu i izgledaju kao hrapavi duguljasti končići.

Zaravnjene bradavice se obično javljaju na čitavoj površini lica, uklanjaju se pliće nego ostale vrste i potrebna je lokalna terapija kako se ne bi ponovo javile. Genitalne bradavice, poznate i kao kondilomi, zahvataju pubičnu regiju i genitalije. Lako se prenose polnim kontaktom i visoko su zarazne.

Česte su i mozaične bradavice, karakteristične za tabane koje mogu biti jako bolne i ometati normalan hod i funkcionisanje. Teško ih je razlikovati od kurjeg oka, pa se pacijenti često ne obrate lekaru na vreme.

Bradavice oko nokatnih ploča i ispod njih nastaju kao otvrdnuće kože i primetne su oko nokatne ploče, dajući joj nejednake ivice. Mogu da oštete zdrav rast noktiju ili potpuno izdignu nokatnu ploču. Ukoliko niste sigurni o kakvoj kožnoj promeni se radi, potražite pomoć stručnog lica.

Iako su bradavice više estetski nego zdravstveni problem, postoje slučajevi u kojima mogu da predstavljaju opasnost ne samo po samopouzdanje, već i po zdravlje. Stoga, potražite pomoć lekara na vreme kako biste bili sigurni da ćete dobiti pouzdane i dugotrajne rezultate.

10 najboljih prirodnih lekova za prostatu

SEMENKE BUNDEVE ZA PROSTATU

Narodna medicina preporučuje seme bundeve kao delotvoran lek protiv uvećane prostate. Aminokiseline u ovim semenkama, kao što su alanin, glicin i glutaminska kiselina, zadužene su za smanjenje glavnih simptoma ovog zdravstvenog poremećaja. Deluju jednako dobro kao medikamenti bazirani na čistim aminokiselinama. Takođe su i bogat izvor vitamina. Što više stoje, nutritivna vrednost semenki bundeve raste.

Očistite jednu šaku semena bundeve od ljuske. Prelijte ga sa 500ml ključale vode. Ostavite da se potpuno ohladi. Procedite i konzumirajte. To je količina čaja koju možete popiti tokom jednog dana.

KOPRIVA ZA PROSTATU

Lišće koprive, u dodiru sa kožom, može izazvati osećaj bola i pečenja, ali ima svoje prednosti kod lečenja prostate. Bogata je masnim kiselinama koje smanjuju intezitet upalu i otok prostate. Kao i listovi, može se koristiti i koren biljke. Ublažava simptome koji se pojavljuju u okviru urinarnog trakta, a prouzrokovani su uvećanom postatom. Poboljšava protok urina i smanjuje zapreminu preostale mokraće.

Jednu kašiku sušennih listova koprive sipajte u 2,5dl vrele vode. Sklonite tečnost sa vatre, pustite da odstoji 10 minuta, pa pijte. Konzumirati 2-3 puta dnevno.

BOSILJAK ZA PROSTATU

Dobro smo upoznati sa lekovitim svojstvima bosiljka. U ovom slučaju, olakšava simptome pri tretiranju uvećane prostate. Konzumiranjem bosiljka sprečava se razvoj raka prostate. Protivupalni karakter ove biljke deluje na otečenu prostatu. Koristite ovu biljku kao začin ili pijte manje količine soka od svežeg bosiljka.

Konzumirajte jednu ili dve kašičice soka od bosiljka dnevno za dobre rezultate.

SUSAM ZA PROSTATU

Susam nije samo ukras na hlebu i pecivu. Uključivanjem semena susama u deo vaše terapije, odabraćete jedan od najboljih prirodnih lekova za prevenciju tumora prostate. Njihovo blagotvorno dejstvo utiče i na upalu ovog organa. Osim toga, susam je i bogat gvožđem. 25g dnevnog unosa ovih semenki zadovoljiće Vaše dnevne potrebe za ovim elementom.

Potopiti u mlaku vodu semenke susama i ostaviti ih tako preko noći. Procedite ih i sažvaćite ujutru pre obroka.

JABUKOVO SIRĆE ZA PROSTATU

Čisto, organsko i nefiltrirano jabukovo sirće dosta pomaže kod otečene prostate. Jeftino je, ali pruža vrhunsku detoksikaciju. Sprečava javljanje komplikacija zbog poremećenog rada prostate, poput infekcija urinarnog trakta. Jabukovo sirće ima odlična antitumorska svojstva, koja služe da zaštite i prostatu od ove zloćudne bolesti. Prevencija je najbolji tretman, što ovaj tip sirćeta dokazuje.

Dodaje u toplu kupku šolju jabukovog sirćeta. Boravite unutar nje od 15-20 minuta. Ponavljajte više puta u toku nedelje.

PARADAJZ ZA PROSTATU

Paradajz je pun likopena, koji olakšava simptome benigne upale prostate. Likopen iz paradajza smanjuje antigene, koji su inače vezani za zapaljenje ovog organa. Smanjuje uvećanu prostatu. Tako se ublažava i pritisak na bešiku. Čest odlazak u toalet može veoma brzo postati prošlost, ako unosite u sebe dosta paradajza.

Ovaj crveni plod uključite u Vašu redovnu ishranu. Konzumirajte ga u svežem obliku ili prerađen, bez veštačkih aditiva, kao pire, sok ili sos.

TIKVICE ZA PROSTATU

Tamnozelene tikvice, slične krastavcima, bogate su brojnim nutrijentima. Pored toga, blagotvorno deluju i na prostatu. Fitonutrijenti iz tikvica, posebno mladih, eliminišu simptome uvećane prostate. Imaju protivupalno dejstvo i olakšavaju izbacivanje urina. Takođe, hrane organizam neophodnim, lako svarljivim vlaknima.

Oprati jednu tikvicu i samleti je u blenderu. Ne skidajte koru pre ubacivanja u blender. Samlevenoj tikvici dodajte 2dl mleka i kuvajte smešu pola sata na tihoj vatri. Dobićete gustu masu. Pojedite dok je još toplo, pa ponavljajte postupak svakodnevno naredne dve nedelje.

MALA MLEČIKA ZA PROSTATU

Da bi lečili prostatu malom mlečikom, možete koristiti listove, stabljiku i cvetove biljke. Njihovim konzumiranjem u raznim oblicima upala i uvećanje prostate će brzo nestati. Učestalo i otežano izmokravanje će iščeznuti. Mala mlečika pozitivno deluje i na bubrege, bešiku i mokraćne puteve. Sadrži flavonoide, tantine, fitosterole, koji su od koristi prilikom lečenja svih ovih organa.

Kašiku male mlečike prelijte šoljom ključale vode. Poklopiti i ostaviti da stoji narednih 15 minuta. Procediti čaj i piti ga jednom ujutru i jednom uveče.

POLEN ZA PROSTATU

Uspešno leči uvećanu i otečenu prostatu. Prekida rast i razvoj ćelija prostate i samim tim i njen rast. Sprečava formiraje tumora kod ovog organa. Odlično leči i infekcije urinarnog trakta, pogotovo one prouzrokovane ešerihijom. Pre upotrebe, oslobodite polen od zrnaste opne, jer ako to ne učinite, teško ćete ga svariti i neće biti iskorišćen do kraja.

Uzimajte 15g polena svaki dan. Podelite ovu dozi na pola, pa jednu polovinu uzimajte ujutru, a drugu uveče.

BRUSNICA ZA PROSTATU

Ove rumene bobice uspešno uklanjaju simptome obolele prostate i olakšavaju njen oporavak. Bogate su vitaminima C i A, ali i flavonoidima. Koriste se i za lečenje i prevenciju delovanja bakterija i stvaranje infekcija u urinarnom traktu. Jača imunitet organizma. Jedite sveže plodove, pijte organski proizveden sok ili čaj.

Potopiti kašičicu sveže brusnice u 200ml ključale vode. Ostaviti da stoji desetak minuta. Popiti dok je još vruće. Pijte ovaj čaj tri puta dnevno nakom jela.

Otežano varenje ili funkcionalna dispepsija

Najčešći funkcionalni poremećaj gornjeg dela digestivnog trakta, otežano varenje, prisutno je kod najvećeg broja pacijenata koji se javljaju gastroenterologu. Klasični simptomi kao što su bolovi u stomaku, nadutost, mučnina, gorušica, osećaj vraćanja hrane, pojačana kiselina i slično mogu se javiti i kao sezonske tegobe, a u krajnjem rezultiraju negativnim uticajem na kvalitet života.

Veliki broj pacijenata nema adekvatnu terapiju, a razlog je taj što se funkcionalna dispepsija javlja u kratkim vremenskim periodima, ili povremeno, pa se lek traži kod farmaceuta. Skoro je pravilo da su osobe sa ovakvim problemima, ako ne snabdevene, ono upoznate sa prirodnim lekovima, čajevima, ali i spremne na makar trenutnu promenom načina života i ishrane.

Poseta lekaru uključuje dijagnostiku koja se usmerava na isključivanje organskih bolesti gornjeg dela digestivog trakta. Ukoliko se ne radi o gastritisu (zapaljenju sluzokože želuca), kamenu u žučnoj kesi, upali pankreasa ili odsustvu Helikobakterije u slukoži želuca za šta se određuje posebne terapija, pacijenti dobijaju dijagnozu funkcionalne dispepsije.

Simtomi, podela i terapija

Već navedenim siptomima možemo pridružiti i osećaj sitosti nakon nekoliko zalogaja ili gutljaja, kao i nelagodnost posle uzimanja hrane. U vezi sa ovim funkcionalna dispepsija se deli na sindrom nelagodnosti posle jela (PDS) u kome dominira osećaj rane sitosti i (EPS), odnosno sindrom bola u sredini stomaka, u predelu želuca, koji se smanjuje nakon uzimanja hrane. Gasovi, nadimanje, neugodni zvuci u crevima, kao i opstipacija su vrlo česte manifestacije funkcionalne dispepsije.

Većina pacijenata sa povremenim problemima posvećuje se promeni načina života, što se i smatra prvom terapijskom merom, kao i traženju idealne dijete koja će otkloniti problem. Lekari preporučuju smanjenje telesne težine, povećanje fizičke aktivnosti, svođenje uzimanja šećera, kafe i začina na minimalne količine, prestanak pušenja i konzumiranja alkoholnih pića.

Izbegavanja određenih vrsta hrane i pića je individualno pa svaki od pacijenata treba da odredi šta je to što mu smeta i da tako usmeri svoj program ishrane. Ukoliko ove mere ne pomognu, lekar će prepisati odgovarajuću medikamentoznu terapiju koja se najčešće zasniva, ili na lekovima koji smanju sekreciju hlorovodonične kiseline u želucu, ili lekovima koji olakšavaju i ubrzavaju pražnjenje želuca.

Čajevi za pomoć kod  funkcionalne dispepsije

Na prve siptome otežanog varenja, pre posezanja za lekovima, većina pacijenata reaguje toplim čajevima. Čaj od nane, belog sleza, kamilice, komorača ili kima su najčešći napici za kojima se poseže tokom problema. U suštini, najbolje je primeniti čajne mešavine, već prema tome na koji način biljke deluju.

U grupu lekovitog bilja koji stimulišu varenje ubrajaju se one sa gorkim sastojcima kao što su: koren lincure, kičica, pelin, hajdučka trava. List artičoke, koren maslačka, i hajdučka trava stimulišu stvaranje i sekreciju žuči, a u grupu biljaka koje opuštaju crevne mišiće i smanjuju nadutost spadaju kim, morač, anis i kamilica. Ukoliko je najveći problem gorušica preporučuje se čaj od belog sleza.

Čajne kombinacije

Delotvorna kombinacija je čajna mešavina koja sadrži plod mirođije, cvet kamilice, plod korijandera, plod morača, pitomu nanu, hajdučku travu i koru krušine. Ova mešavina se u količini od jedne supene kašike prelije sa 200 ml ključale vode, i nakon sat vremena procedi. Pije se po 200ml, nezaslađeno, nakon ručka i večere.

Druga kombinacija lekovitog bilja sa odličnim učinkom je mešavina korena maslačka, semena anisa, komorača, kima, lista nane, kamilice, majčine dušice, korena lincure i korena sladića.

Ovaj čaj se spravlja tako što se potopi 6 kašičica mešavine u 1, 5 l vode i zagreva se do ključanja. Potom se ostavi da vri 1minut, a nakon 10 minuta stajanja može da se procedi i konzumira. Pije se nezaslađeno po dve šolje, 3 puta dnevno, pola sata pre jela ili sat vremena nakon jela.

Prirodni načini za pomoć organizmu

Kako svaki organizam različito reaguje na probleme koji uzrokuju funkcionalnu dispepsiju najefikasniji način pomoći je individualno regulisanje ishrane, ali postoje namerince koje su od opšte pomoći. Na prvom mestu govori se o namernicama sa kiselim ukusom koje pomažu stvaranju želudačne kiseline: limunu i jabukovom sirćetu.

Grickanje semenki komorača ublažava nadutost i smiruje gasove. Cimet takođe utiče na smanjenje gasova, grčeva i nadutosti. Celer i začinsko bilje kao  što su đumbir i nana poželjni su na trpezi.

Hrana bogata vlaknima, kao i ona koja sadrži “dobre bakterije” pri čemu se misli na probiotske bakterije u jogurtu, kefiru, fermentisanim proizvodima od soje, kiselim krastavčićima i kupusu su efikasni saveznici za otklanjanje tegoba.

Lagano i temeljno žvakanje, dovoljne količine tečnosti, fizička aktivnosti, izbegavanje kafe, cigareta, alkohola i gaziranih pića su deo samopomoći kod funcionalne dispepsije.

Loše držanje tela kao jedan od uzroka diskus hernije

Nepravilne navike i mišićna slabost uzrokuju formiranje lošeg držanja tela što je jedan od čestih uzroka bolova u donjem delu leđa, a sve skupa, tokom vremena, pojačano sa nepravilnim izvođenjem pokreta se vrlo često manifestuje kao diskus hernija.

Pravilan položaj tela podrazumeva postojanje tzv. neutralne kičme, odnosno stabilnost u održavanju normalnih, fizioloških, krivina. Fiziološke krivine, nazvane prema mestu formiranja na delovima kičme: cervikalna lordoza, grudna kifoza i lumbalna lordoza, ne bi smele da budu prenaglašene kao ni da se tokom života ispravljaju, jer to automatski upućuje na zdravstvene probleme kičme.

Primera radi, ispravljanjem cervikalne i lumalne lordoze dolazi do povećanog pritiska na zadnju stranu kičmenog diska, pri čemu se njegov sadržaj potiskuje ka nazad, i dolazi do oštećenja vezivnih vlakana koji daju čvrstinu prstenu koji omotava disk. Vremenom, dolazi do pucanja vlakana, curenja sadržaja između diskova što je, i po definiciji, oboljenje poznato kao diskus hernija.

Životne okolnosti su takve da smo najčešće u pozi koja se može označiti kao nepravilno držanje, od pogrbljenog sedenja ispred računara, preko vožnje, zavaljeni u fotelji tokom odmaranja do savijenog vrata tokom pričanja mobilnim telefonom. Način da se ovakva držanja preduprede jeste da pokušamo da se držimo saveta o pravilnom položaju tela.

Loše držanje se najčešće stiče sedenjem

Pozicija donjeg dela leđa tokom sedenja je u mnogo gorem stanju nego tokom stajanja budući da u ovom položaju ne postoji amortizujući faktor donjih ekstremiteta. U sedećem položaju pozicija kičmenog stuba, po sebi je opterećujuća po lumbalni deo i karlicu.

Da bi se predupredili negativni efekti sile opterećenja podloge na karlicu potrebno je držati se sledećih preporuka:

  • leđa se drže ravno uz naslon stolice, povlačeći karlicu bliže naslonu. Slabinsko udubljenje treba da ostane što približnije fiziološkim vrednostima
  • optimalno bi bilo da visina kolena bude u ravni sa kukovima ili blago ispod nivoa kukova, a poželjno je da rastojanje između kolena i stopala odgovara širini kukova
  • prilikom sedenje stopala trebaju biti oslonjena na pod, a ako stolica nema mogućnost podešavanja visine sedalnog dela, ispod stopala se može obezbediti podloga postavljanjem kutije, knjige i sl.
  • čak i ako se poštuju preporuke i osoba nema problem sa lošim držanjem poželjno je tokom dužeg perioda sedenja praviti male pauze, ustajanjem, i laganom šetnjom, makar kratko, na svakih 20 do 30 minuta

Loše držanje tokom hodanja

Održavanje pravilne šeme pokreta tokom hoda je najbitniji činilac kojim se može popraviti loše držanje. Pod šemom se, pored držanja kičme u fiziološkom stanju, podrazumeva i dužina i ritam hoda. Preterano dugi koraci tokom hodanja loše utiču na donji deo leđa i to je jedan od primera zašto je šema bitna.

Preporuke za pravilno držanje tokom hoda su:

  • spuštanje stopala tokom hoda trebalo bi da ima prvi kontakt sa podlogom petnim delom, a zatim se težina prenosi duž celog stopala do odizanja na prste i započinjanja sledećeg koraka
  • lagani tempo hoda je daleko poželjniji, a usporavanje hoda utiče i na skraćenje koraka
  • leđa držati uspravno vodeći računa da se ne prenaglašavaju ili ispravljaju fiziološke zakrivljenosti kičme pri čemu pogled treba da bude fokusiran dalje od meste kojim se korača
  • stomak treba držati lagano uvučen, ne toliko da ometa normalno disanje niti da utiče na poravnanje fiziološke zakrivljenosti kičme
  • izbegavati trčanje ili skokove tokom hodanja

Držanje može biti loše i tokom spavanja

Ako uzmemo u obzir vreme koje tokom dana, pa i u dužem vremenskom periodu provedemo u ležećem položaju onda je evidentno zašto se i ovakvom držanju tela mora posvetiti puna pažnja.

Za održavanje adekvatnog položaja kičme tokom spavanja mora se voditi računa o:

  • podloga na kojoj se spava treba da bude prilagođena konstituciji tela tj. telesnoj težini
  • podloga ne bi trebalo da bude ni previše čvrsta ni previše meka
  • ležeći položaj na previše čvrstoj podlozi sa opruženim nogama naglašava vrednosti slabinske krivine kičme i time do pojave bolova kao i stvaranje preduslova za diskus herniju
  • što češće zauzimati ležeći položaj sa blago savijenim nogama u kukovima i kolenima budući da na taj način dolazi do opuštanja donjih delova ekstremiteta i relaksirajućeg položaja donjeg dela leđa
  • ležanje na stomaku je poželjno samo uz tanji jastuk ispod stomaka jer se time obezbeđuje održavanje fiziološke krivine kičme
  • ležanje na boku na neodgovarajućoj podlozi (previše meka ili tvrda) je štetno po kičmu. Preporuka je, da se uz odgovarajuću podlogu, između kolena stavi jastuk
  • tokom ležanja na leđima preporučljivo je postaviti jastuk ili urolano manje ćebe, peškir ispod kolena jer se na taj način održava adekvatan položaj donjih ekstremiteta. Ovde treba voditi računa o tome da ne dođe do izravnavanja fiziološke krivine kičme

Intimna hirurgija – puki snobizam ili zdravstveni problem?

To što je društvo licemerno ne znači da i ti treba da budeš takva. Ako imaš neki problem, slobodno kreni da ga rešavaš. Naravno, uz pomoć svog ginekologa, a i razgovor sa psihologom je dobrodošao!

Kada bi ti se pružila prilika, da li bi rešila svoje intimne probleme, oslobodila se kompleksa i izvesnih defekta polnih organa? Ne, ova oblast hirurgije ne rešava funkcionalne nedostatke (tome su namenjene druge plastične operacije), njena namena je da se operativnim putem uklanjaju ili koriguju različite vrste problema, kada su vagina, usmine ili himen u pitanju, bilo da su te „mane“ urođene ili pak stečene, a sve to u specijalizovanim ustanovama izvode timovi stručnjaka koje čine ginekolozi, specijalizovani plastični hirurzi, anesteziolozi i psiholozi.

Čak i najprogresivnija društva često bivaju licemerna i bezrazložno opterećena različitim tabuima, posebno kada se radi o takozvanim „ženskim bolestima“, sablasnim i nikad jasno definisanim. Stručnjaci kažu da, posledično, veliki broj žena doživljava različite medicinske ili pak psihološke probleme, prihvatajući ih kao sastavni deo svakodnevnice, bez saznanja da se to stanje može rešiti.

Indikacije mogu biti najrazličitije, a uglavnom se svode na umanjenje ili pak izostanak seksualnog uživanja, otežano održavanje intimne higijene dok je u nekim slučajevima, mada ređe, u pitanju samo estetika. Uzroci mogu biti razni, od genetskih predispozicija, do starosnog doba. Ipak, nemoj da te ovakva uvertira plaši, radi se o više nego čestim problemima, o kojima samo nerado pričamo, a koji se danas uz adekvatnu lekarsku brigu mogu sagledati i rešiti operativnim putem.

Poslednjih godina intimna hirurgija je stigla i na ove prostore – ovaj spoj ginekologije i plastične rekonstruktivne hirurgije se bavi upravo ovom problematikom. Ukoliko misliš da problem koji te muči može biti rešen ovim putem, moraš se prvo javiti svom ginekologu, koji će pre svega utvrditi da li medicinske indikacije uopšte postoje, jer uoči bilo kog od navedenih zahvata, neophodno je da porazgovaraš sa stručnjacima (među kojima je i psiholog) kako bi se utvrdila stvarna potreba za njihovim izvođenjem ali i etička opravdanost istog.

Ukratko, postoji nekoliko vrsta zahvata, i uopšteno, mogu se podeliti na:

  • Plastiku stidnih usana (labioplastiku) – hirurški zahvat kojim se reguliše veličina ili asimetrija stidnih usana koje ženi smetaju (najčešće su u pitanju uvećane unutrašnje (male) usne koje otežavaju održavanje higijene, izazivaju smetnje pri nošenju donjeg veša ili tokom seksualnih odnosa)
  • Himenosplastiku – zahvat kojim se restaurira ili perforira himen (kod ojačanog himena se vrši perforacija na ovaj način, dok se često iz etičkih razloga vrši i uspostavljanje celovitosti himena – restauracija)
  • Vaginoplastika – zahvat kojim se vrši preoblikovanje, „podmlađivanje“ vagine, prvenstveno kod pacijentkinja koje su nakon porođaja, ali i usled uticaja drugih faktora (genetike, broja godina) iskusile fenomen relaksirane vagine. Naime, ovaj organ vremenom (kao i sve drugo, uostalom) trpi nepovratne promene kao što su rastezanje, popuštanje zidova i labavost mišića što dovodi do estetske nesavršenosti, te i psiholoških smetnji usled čega se na kraju žene obraćaju lekaru za pomoć.

Na tebi je da, ukoliko osećaš neki problem, se obratiš svom ginekologu. Zajedno sa njime ćeš uvideti da li je u pitanju medicinski, psihološki problem, ili pak, puko i po zdravlje nepoželjno izvoljevanje…

Postoji li alergija na vodu

Pored niza dosada poznatih alergija, verovali ili ne, postoji i alergija na vodu. Ljudima koji pate od ove alergije, život nije nimalo lak.

Alergije na hranu, lekove, polen, tkaninu, manje-više svima su poznate. Međutim, postoji i alergija na vodu i u svetu je zabeležno preko sto takvih slučajeva.

Alergija na vodu sigurno je jedna od najneobičnijh, ali nažalost i najtežih. Radi se o neadekvatnoj funkciji imunog sistema, gde organizam vodu prepoznaje kao strano telo, odnosno, kao antigen, te stvara burnu imunološku reakciju. Tada treba jačati imuni sistem.

Ljudi koji su alergični na vodu imaju znatno otežan svakodnevni život. Ukoliko bilo kakva tečnost dođe u kontakt sa kožom nastaju plikovi i osip, uz skoro neizdrživu bol.

Dodatan problem je to što ta ista reakcija zahvata i probavni sistem, pa tečnost koja se unese može da stvori izuzetno bolne grčeve u jednjaku i ustima.

Najobičnije znojenje za ove osobe predsatvlja veliki problem. Nažalost, terapija za alergiju na vodu ne postoji.

Blaži oblici alergije na vodu (njih je mnogo više zabeleženih u svetu) manifestuje se samo spoljnom reakcijom i to posle kupanja. Tada koža postaje crvena, nadražena i veoma osetljiva. Crveni “pečeti” najčešće se javljaju u predelu dekoltea gde je koža veoma tanka i osetljiva.

Neretko se javlja i svrab koji prestaje pola sata ili sat nakon kupanja. Peckanje kože posle tuširanja jedan je od simptoma ove dosadne alergije.