Najčešći funkcionalni poremećaj gornjeg dela digestivnog trakta, otežano varenje, prisutno je kod najvećeg broja pacijenata koji se javljaju gastroenterologu. Klasični simptomi kao što su bolovi u stomaku, nadutost, mučnina, gorušica, osećaj vraćanja hrane, pojačana kiselina i slično mogu se javiti i kao sezonske tegobe, a u krajnjem rezultiraju negativnim uticajem na kvalitet života.

Veliki broj pacijenata nema adekvatnu terapiju, a razlog je taj što se funkcionalna dispepsija javlja u kratkim vremenskim periodima, ili povremeno, pa se lek traži kod farmaceuta. Skoro je pravilo da su osobe sa ovakvim problemima, ako ne snabdevene, ono upoznate sa prirodnim lekovima, čajevima, ali i spremne na makar trenutnu promenom načina života i ishrane.

Poseta lekaru uključuje dijagnostiku koja se usmerava na isključivanje organskih bolesti gornjeg dela digestivog trakta. Ukoliko se ne radi o gastritisu (zapaljenju sluzokože želuca), kamenu u žučnoj kesi, upali pankreasa ili odsustvu Helikobakterije u slukoži želuca za šta se određuje posebne terapija, pacijenti dobijaju dijagnozu funkcionalne dispepsije.

Simtomi, podela i terapija

Već navedenim siptomima možemo pridružiti i osećaj sitosti nakon nekoliko zalogaja ili gutljaja, kao i nelagodnost posle uzimanja hrane. U vezi sa ovim funkcionalna dispepsija se deli na sindrom nelagodnosti posle jela (PDS) u kome dominira osećaj rane sitosti i (EPS), odnosno sindrom bola u sredini stomaka, u predelu želuca, koji se smanjuje nakon uzimanja hrane. Gasovi, nadimanje, neugodni zvuci u crevima, kao i opstipacija su vrlo česte manifestacije funkcionalne dispepsije.

Većina pacijenata sa povremenim problemima posvećuje se promeni načina života, što se i smatra prvom terapijskom merom, kao i traženju idealne dijete koja će otkloniti problem. Lekari preporučuju smanjenje telesne težine, povećanje fizičke aktivnosti, svođenje uzimanja šećera, kafe i začina na minimalne količine, prestanak pušenja i konzumiranja alkoholnih pića.

Izbegavanja određenih vrsta hrane i pića je individualno pa svaki od pacijenata treba da odredi šta je to što mu smeta i da tako usmeri svoj program ishrane. Ukoliko ove mere ne pomognu, lekar će prepisati odgovarajuću medikamentoznu terapiju koja se najčešće zasniva, ili na lekovima koji smanju sekreciju hlorovodonične kiseline u želucu, ili lekovima koji olakšavaju i ubrzavaju pražnjenje želuca.

Čajevi za pomoć kod  funkcionalne dispepsije

Na prve siptome otežanog varenja, pre posezanja za lekovima, većina pacijenata reaguje toplim čajevima. Čaj od nane, belog sleza, kamilice, komorača ili kima su najčešći napici za kojima se poseže tokom problema. U suštini, najbolje je primeniti čajne mešavine, već prema tome na koji način biljke deluju.

U grupu lekovitog bilja koji stimulišu varenje ubrajaju se one sa gorkim sastojcima kao što su: koren lincure, kičica, pelin, hajdučka trava. List artičoke, koren maslačka, i hajdučka trava stimulišu stvaranje i sekreciju žuči, a u grupu biljaka koje opuštaju crevne mišiće i smanjuju nadutost spadaju kim, morač, anis i kamilica. Ukoliko je najveći problem gorušica preporučuje se čaj od belog sleza.

Čajne kombinacije

Delotvorna kombinacija je čajna mešavina koja sadrži plod mirođije, cvet kamilice, plod korijandera, plod morača, pitomu nanu, hajdučku travu i koru krušine. Ova mešavina se u količini od jedne supene kašike prelije sa 200 ml ključale vode, i nakon sat vremena procedi. Pije se po 200ml, nezaslađeno, nakon ručka i večere.

Druga kombinacija lekovitog bilja sa odličnim učinkom je mešavina korena maslačka, semena anisa, komorača, kima, lista nane, kamilice, majčine dušice, korena lincure i korena sladića.

Ovaj čaj se spravlja tako što se potopi 6 kašičica mešavine u 1, 5 l vode i zagreva se do ključanja. Potom se ostavi da vri 1minut, a nakon 10 minuta stajanja može da se procedi i konzumira. Pije se nezaslađeno po dve šolje, 3 puta dnevno, pola sata pre jela ili sat vremena nakon jela.

Prirodni načini za pomoć organizmu

Kako svaki organizam različito reaguje na probleme koji uzrokuju funkcionalnu dispepsiju najefikasniji način pomoći je individualno regulisanje ishrane, ali postoje namerince koje su od opšte pomoći. Na prvom mestu govori se o namernicama sa kiselim ukusom koje pomažu stvaranju želudačne kiseline: limunu i jabukovom sirćetu.

Grickanje semenki komorača ublažava nadutost i smiruje gasove. Cimet takođe utiče na smanjenje gasova, grčeva i nadutosti. Celer i začinsko bilje kao  što su đumbir i nana poželjni su na trpezi.

Hrana bogata vlaknima, kao i ona koja sadrži “dobre bakterije” pri čemu se misli na probiotske bakterije u jogurtu, kefiru, fermentisanim proizvodima od soje, kiselim krastavčićima i kupusu su efikasni saveznici za otklanjanje tegoba.

Lagano i temeljno žvakanje, dovoljne količine tečnosti, fizička aktivnosti, izbegavanje kafe, cigareta, alkohola i gaziranih pića su deo samopomoći kod funcionalne dispepsije.

Nepravilne navike i mišićna slabost uzrokuju formiranje lošeg držanja tela što je jedan od čestih uzroka bolova u donjem delu leđa, a sve skupa, tokom vremena, pojačano sa nepravilnim izvođenjem pokreta se vrlo često manifestuje kao diskus hernija.

Pravilan položaj tela podrazumeva postojanje tzv. neutralne kičme, odnosno stabilnost u održavanju normalnih, fizioloških, krivina. Fiziološke krivine, nazvane prema mestu formiranja na delovima kičme: cervikalna lordoza, grudna kifoza i lumbalna lordoza, ne bi smele da budu prenaglašene kao ni da se tokom života ispravljaju, jer to automatski upućuje na zdravstvene probleme kičme.

Primera radi, ispravljanjem cervikalne i lumalne lordoze dolazi do povećanog pritiska na zadnju stranu kičmenog diska, pri čemu se njegov sadržaj potiskuje ka nazad, i dolazi do oštećenja vezivnih vlakana koji daju čvrstinu prstenu koji omotava disk. Vremenom, dolazi do pucanja vlakana, curenja sadržaja između diskova što je, i po definiciji, oboljenje poznato kao diskus hernija.

Životne okolnosti su takve da smo najčešće u pozi koja se može označiti kao nepravilno držanje, od pogrbljenog sedenja ispred računara, preko vožnje, zavaljeni u fotelji tokom odmaranja do savijenog vrata tokom pričanja mobilnim telefonom. Način da se ovakva držanja preduprede jeste da pokušamo da se držimo saveta o pravilnom položaju tela.

Loše držanje se najčešće stiče sedenjem

Pozicija donjeg dela leđa tokom sedenja je u mnogo gorem stanju nego tokom stajanja budući da u ovom položaju ne postoji amortizujući faktor donjih ekstremiteta. U sedećem položaju pozicija kičmenog stuba, po sebi je opterećujuća po lumbalni deo i karlicu.

Da bi se predupredili negativni efekti sile opterećenja podloge na karlicu potrebno je držati se sledećih preporuka:

  • leđa se drže ravno uz naslon stolice, povlačeći karlicu bliže naslonu. Slabinsko udubljenje treba da ostane što približnije fiziološkim vrednostima
  • optimalno bi bilo da visina kolena bude u ravni sa kukovima ili blago ispod nivoa kukova, a poželjno je da rastojanje između kolena i stopala odgovara širini kukova
  • prilikom sedenje stopala trebaju biti oslonjena na pod, a ako stolica nema mogućnost podešavanja visine sedalnog dela, ispod stopala se može obezbediti podloga postavljanjem kutije, knjige i sl.
  • čak i ako se poštuju preporuke i osoba nema problem sa lošim držanjem poželjno je tokom dužeg perioda sedenja praviti male pauze, ustajanjem, i laganom šetnjom, makar kratko, na svakih 20 do 30 minuta

Loše držanje tokom hodanja

Održavanje pravilne šeme pokreta tokom hoda je najbitniji činilac kojim se može popraviti loše držanje. Pod šemom se, pored držanja kičme u fiziološkom stanju, podrazumeva i dužina i ritam hoda. Preterano dugi koraci tokom hodanja loše utiču na donji deo leđa i to je jedan od primera zašto je šema bitna.

Preporuke za pravilno držanje tokom hoda su:

  • spuštanje stopala tokom hoda trebalo bi da ima prvi kontakt sa podlogom petnim delom, a zatim se težina prenosi duž celog stopala do odizanja na prste i započinjanja sledećeg koraka
  • lagani tempo hoda je daleko poželjniji, a usporavanje hoda utiče i na skraćenje koraka
  • leđa držati uspravno vodeći računa da se ne prenaglašavaju ili ispravljaju fiziološke zakrivljenosti kičme pri čemu pogled treba da bude fokusiran dalje od meste kojim se korača
  • stomak treba držati lagano uvučen, ne toliko da ometa normalno disanje niti da utiče na poravnanje fiziološke zakrivljenosti kičme
  • izbegavati trčanje ili skokove tokom hodanja

Držanje može biti loše i tokom spavanja

Ako uzmemo u obzir vreme koje tokom dana, pa i u dužem vremenskom periodu provedemo u ležećem položaju onda je evidentno zašto se i ovakvom držanju tela mora posvetiti puna pažnja.

Za održavanje adekvatnog položaja kičme tokom spavanja mora se voditi računa o:

  • podloga na kojoj se spava treba da bude prilagođena konstituciji tela tj. telesnoj težini
  • podloga ne bi trebalo da bude ni previše čvrsta ni previše meka
  • ležeći položaj na previše čvrstoj podlozi sa opruženim nogama naglašava vrednosti slabinske krivine kičme i time do pojave bolova kao i stvaranje preduslova za diskus herniju
  • što češće zauzimati ležeći položaj sa blago savijenim nogama u kukovima i kolenima budući da na taj način dolazi do opuštanja donjih delova ekstremiteta i relaksirajućeg položaja donjeg dela leđa
  • ležanje na stomaku je poželjno samo uz tanji jastuk ispod stomaka jer se time obezbeđuje održavanje fiziološke krivine kičme
  • ležanje na boku na neodgovarajućoj podlozi (previše meka ili tvrda) je štetno po kičmu. Preporuka je, da se uz odgovarajuću podlogu, između kolena stavi jastuk
  • tokom ležanja na leđima preporučljivo je postaviti jastuk ili urolano manje ćebe, peškir ispod kolena jer se na taj način održava adekvatan položaj donjih ekstremiteta. Ovde treba voditi računa o tome da ne dođe do izravnavanja fiziološke krivine kičme

To što je društvo licemerno ne znači da i ti treba da budeš takva. Ako imaš neki problem, slobodno kreni da ga rešavaš. Naravno, uz pomoć svog ginekologa, a i razgovor sa psihologom je dobrodošao!

Kada bi ti se pružila prilika, da li bi rešila svoje intimne probleme, oslobodila se kompleksa i izvesnih defekta polnih organa? Ne, ova oblast hirurgije ne rešava funkcionalne nedostatke (tome su namenjene druge plastične operacije), njena namena je da se operativnim putem uklanjaju ili koriguju različite vrste problema, kada su vaginausmine ili himen u pitanju, bilo da su te „mane“ urođene ili pak stečene, a sve to u specijalizovanim ustanovama izvode timovi stručnjaka koje čine ginekolozi, specijalizovani plastični hirurzi, anesteziolozi i psiholozi.

Čak i najprogresivnija društva često bivaju licemerna i bezrazložno opterećena različitim tabuima, posebno kada se radi o takozvanim „ženskim bolestima“, sablasnim i nikad jasno definisanim. Stručnjaci kažu da, posledično, veliki broj žena doživljava različite medicinske ili pak psihološke probleme, prihvatajući ih kao sastavni deo svakodnevnice, bez saznanja da se to stanje može rešiti.

Indikacije mogu biti najrazličitije, a uglavnom se svode na umanjenje ili pak izostanak seksualnog uživanja, otežano održavanje intimne higijene dok je u nekim slučajevima, mada ređe, u pitanju samo estetika. Uzroci mogu biti razni, od genetskih predispozicija, do starosnog doba. Ipak, nemoj da te ovakva uvertira plaši, radi se o više nego čestim problemima, o kojima samo nerado pričamo, a koji se danas uz adekvatnu lekarsku brigu mogu sagledati i rešiti operativnim putem.

Poslednjih godina intimna hirurgija je stigla i na ove prostore – ovaj spoj ginekologije i plastične rekonstruktivne hirurgije se bavi upravo ovom problematikom. Ukoliko misliš da problem koji te muči može biti rešen ovim putem, moraš se prvo javiti svom ginekologu, koji će pre svega utvrditi da li medicinske indikacije uopšte postoje, jer uoči bilo kog od navedenih zahvata, neophodno je da porazgovaraš sa stručnjacima (među kojima je i psiholog) kako bi se utvrdila stvarna potreba za njihovim izvođenjem ali i etička opravdanost istog.

Ukratko, postoji nekoliko vrsta zahvata, i uopšteno, mogu se podeliti na:

  • Plastiku stidnih usana (labioplastiku) – hirurški zahvat kojim se reguliše veličina ili asimetrija stidnih usana koje ženi smetaju (najčešće su u pitanju uvećane unutrašnje (male) usne koje otežavaju održavanje higijene, izazivaju smetnje pri nošenju donjeg veša ili tokom seksualnih odnosa)
  • Himenosplastiku – zahvat kojim se restaurira ili perforira himen (kod ojačanog himena se vrši perforacija na ovaj način, dok se često iz etičkih razloga vrši i uspostavljanje celovitosti himena – restauracija)
  • Vaginoplastika – zahvat kojim se vrši preoblikovanje, „podmlađivanje“ vagine, prvenstveno kod pacijentkinja koje su nakon porođaja, ali i usled uticaja drugih faktora (genetike, broja godina) iskusile fenomen relaksirane vagine. Naime, ovaj organ vremenom (kao i sve drugo, uostalom) trpi nepovratne promene kao što su rastezanje, popuštanje zidova i labavost mišića što dovodi do estetske nesavršenosti, te i psiholoških smetnji usled čega se na kraju žene obraćaju lekaru za pomoć.

Na tebi je da, ukoliko osećaš neki problem, se obratiš svom ginekologu. Zajedno sa njime ćeš uvideti da li je u pitanju medicinski, psihološki problem, ili pak, puko i po zdravlje nepoželjno izvoljevanje…

Pored niza dosada poznatih alergija, verovali ili ne, postoji i alergija na vodu. Ljudima koji pate od ove alergije, život nije nimalo lak.

Alergije na hranulekovepolentkaninu, manje-više svima su poznate. Međutim, postoji i alergija na vodu i u svetu je zabeležno preko sto takvih slučajeva.

Alergija na vodu sigurno je jedna od najneobičnijh, ali nažalost i najtežih. Radi se o neadekvatnoj funkciji imunog sistema, gde organizam vodu prepoznaje kao strano telo, odnosno, kao antigen, te stvara burnu imunološku reakciju. Tada treba jačati imuni sistem.

Ljudi koji su alergični na vodu imaju znatno otežan svakodnevni život. Ukoliko bilo kakva tečnost dođe u kontakt sa kožom nastaju plikovi osip, uz skoro neizdrživu bol.

Dodatan problem je to što ta ista reakcija zahvata i probavni sistem, pa tečnost koja se unese može da stvori izuzetno bolne grčeve u jednjaku i ustima.

Najobičnije znojenje za ove osobe predsatvlja veliki problem. Nažalost, terapija za alergiju na vodu ne postoji.

Blaži oblici alergije na vodu (njih je mnogo više zabeleženih u svetu) manifestuje se samo spoljnom reakcijom i to posle kupanja. Tada koža postaje crvena, nadražena i veoma osetljiva. Crveni “pečeti” najčešće se javljaju u predelu dekoltea gde je koža veoma tanka i osetljiva.

Neretko se javlja i svrab koji prestaje pola sata ili sat nakon kupanja. Peckanje kože posle tuširanja jedan je od simptoma ove dosadne alergije.